Velika mi je čast da na blogu ugostim Nemanju Tonića Tokija  (https://www.instagram.com/nemanja.tonic/)  , mog drugara, inženjera elektrotehnike, muzičara i tatu dvogodišnje devojčice. Toki svira nekoliko instrumenata i samouk je. Za sve roditelje napravio je sjajan vodič koji im može pomoći u smernicama oko odabira prvog muzičkog instrumenta za dete. Inženjerska diploma dala je analitičnost celom tekstu, status muzičara umetničku slobodu, a titula tate unela je puno iskustva i nežnosti u ceo tekst. Zarad dodatne stručnosti, recenziju teksta uradio je Stefan Nikolić (https://www.instagram.com/stefan_nikolic_official/) diplomirani muzički umetnik akordeonista master, s višegodišnjim iskustvom u podučavanju harmonike. Prenosim vam Tokijev tekst u celosti i verujem da će mnogim roditeljima ovakav vodič dosta pomoći ukoliko razmišljate o kupovini muzičkog instrumenta za dete.

Photo: Nemanja Tonić, privatna arhiva

Ovo pišem za roditelje dece koja još uvek nisu dostigla uzrast za polazak u muzičku školu. Ako je dete već dostiglo taj uzrast, verovatno je najbolje da porazgovarate s nekim iz muzičke škole u koju dete planira da se upiše.

Ovo su moji praktični saveti:

1. Nikada ne kupujte “instrumente” koji sviraju sami
2. Kupite “tačan” instrument
3. Budite oprezni kod kupovine instrumenata koji se štimuju

Evo i objašnjenja zašto tako mislim.

1) Nikada ne kupujte “instrumente” koji sviraju sami

U takozvane instrumente koji sviraju sami svrstavam igračke, koje obično imaju oblik muzičkog instrumenta, ali nemaju svojstva muzičkog instrumenta. Najčešće imaju nekoliko dugmadi i kad se pritisne na dugme čuje se neka melodija. Ne ton, nego melodija. Npr. pritisneš jedno dugme, a čuješ celu melodiju pesme Twinkle twinkle.

Loša stvar kod ovakvih igračaka jeste to što dete ne nauči NIŠTA o sviranju instrumenta. Kroz takve igračke možda može da nauči nešto o muzici (možda će da zapamti melodiju, možda da pevuši uz nju), ali pritisak na dugme nije sviranje instrumenta. A kad se nekad sretne s pravim instrumentom, verovatno sledi frustracija zbog toga što na tom “pravom” instrumentu ne može da proizvede ništa približno onome što proizvodi na svojoj igrački.

Izuzetak su igračke koja su posebno napravljene za razvijanje muzikalnosti kod dece, od strane sturčnjaka.

2) Kupite “tačan” instrument

Loše izrađen instrument može da bude veoma težak za sviranje što će obeshrabriti dete. Još gore, takav instrument može da daje pogrešne tonove.

Photo: Smiljka Boškov

S instrumentom koji daje pogrešne tonove:

1. Dete nema mogućnost da prepozna lepotu muzike, tako što će da isprobava i povremeno ubode ponešto što lepo zvuči. Umesto harmonije, dobiće disharmoniju.
2. Dete ne može da ponovi ono što mu neko pokaže (bilo uživo, ili, recimo, na jutjubu). Neće ni imitacijom onoga što je videlo da neki muzičar radi uspeti da reprodukuje istu melodiju. Ponovo će dobiti disharmoniju.
3. Jednostavno se neće navikavati na harmoniju, na sklad koji ljudsko uho prepoznaje kao lepotu u muzici. Neće razvijati muzikalnost.

Disharmonija zvuči ovako:

https://youtu.be/XCPj4JPbKtA

Na kraju će se dete smoriti jer njegovo muziciranje zvuči smešno i ružno, a to ne mora biti posledica njegove neukosti. Koliko god da isprobava i vežba, napretka neće biti, jer instrument ne može da proizvede melodiju.

Metalofoni, sintisajzeri i melodike

Ukoliko kupujete metalofon, sintisajzer ili melodiku, ovaj problem je manje izražen.

Naime, čak i oni jeftini kineski sintisajzeri (iako uglavnom imaju neprijatan, sintetički karakter zvuka) daju tačne tonove. Tačnije, svaka dirka daje onaj ton koji bi trebalo da daje: dirka C daje ton C, dirka D daje ton D itd. I metalofon koji sam kupio u prodavnici igračaka daje tačne tonove. Jednostavno – ti instrumenti se lako izrađuju: za sinzisajzer je potreban jeftin čip koji može da proizvede zadatu frekvenciju, a kod metalofona je potrebno samo ubosti prave dimenzije metalnih pločica.

Treba imati na umu da sintisajzeri često imaju uže dirke od “pravih” klavira i klavijatura. Ja u tome ne vidim problem, smatram da se dete lako kasnije navikne na šire dirke.

Ono što ipak može predstavljati problem jeste činjenica da su jeftiniji sintisajzeri uglavnom monofoni. To znači da ne možete odsvirati dva ili više tonova istovremeno. Ukoliko istovremeno pritisnete više dirki, neće se čuti više tonova, već samo jedan (koji odgovara dirki koja je prva pritisnuta). To sprečava dete da upoznaje lepotu kombinacije tonova, a talentovanu decu to može iritirati i indisponirati.

Harmonike i žičani instrumenti

Kod harmonika (usnih i običnih) i žičanih instrumenata, stvar se komplikuje. Bez ulaženja u to šta je sve potrebno za pravilnu izradu takvog instrumenta, reći ću da je najbolje da ih kupujete u muzičkim radnjama, a ne u prodavnicama za decu.

Ipak budite oprezni! Čak i u prodavnicama muzičkih instrumenata možete naići na instrumente koji nisu sasvim pravilno izrađeni – daju pogrešne tonove. Ukulele je jedan od instrumenata kod kojih je ovo naročito zastupljeno, baš zbog toga što je primamljiv za decu (zbog svoje veličine). Zbog toga je kod ove grupe instrumenata verovatno najbolje konsultovati nekog muzičara prilikom kupovine, jer on može da isproba da li je instrument dovoljno dobar. Među muzičarima ima stvarno mnogo ljudi koji jedva čekaju da pomognu u ovakvim situacijama.

Stefan dodaje iz ličnog iskustva da kod odabira prave harmonike za određeni uzrast obavezno treba paziti na to da li je dete fizički doraslo dimenzijama instrumenta.

Duvački i udarački instrumenti

Duvačke instrumente (osim melodike i usne harmonike) poput trube, saksofona, klarineta, isključujem iz analize, jer se ne preporučuju pre četvrtog razreda osnovne škole. Potrebno je više meseci vežbe da bi se samo proizveo ton.

Ni udaračkim instrumentima ne posvećujem mnogo pažnje, jer smatram da tu ne možete mnogo da pogrešite. Čak bih preporučio da se krene od šerpi, lonaca i drvenih kašika, u prvim danima. Meni kao muzičaru sasvim odgovaraju daire iz dečje radnje. Ukoliko dete pokaže interesovanje za udaraljke (perkusije), onda možete da razmišljate o pravim perkusijama ili čak bubnjevima (koji obično dolaze u mnogo kasnijem uzrastu). Kod ove grupe instrumenata bitan je ritam, a ne melodija, pa je zbog toga smanjen prostor za greške u izradi instrumenta, odnosno, i šerpa pije vodu.

Photo: Smiljka Boškov

3) Budite oprezni kod kupovine instrumenata koji se štimuju

Šta je to štimovanje?

Neki instrumenti nakon određenog perioda korišćenja (pa i od samog stajanja u uglu sobe) gube “štim”. Raštimovan instrument više ne odaje tačan ton. To se dešava zbog toga što materijali nisu postojani (npr. žica na gitari je pod konstantnim naponom, pa dođe do blagog istezanja, odnosno, deformacije).

Prva grupa: nema štimovanja

Postoje instrumenti koji se nikad ne štimuju. Retki su. Primer je metalofon. Kod njega ton zavisi od dimenzija pločice. Pločice ne mogu vremenom da se povećaju ili smanje, pa nema ni potrebe za štimovanjem.

Ovde spadaju i instrumenti poput električnih klavira i klavijatura. Oni proizvode ton elektronski, pa nema materijala koji bi se vremenom deformisao.

Kupovinom instrumenta iz ove grupe isključujete problem pogrešnih tonova usled raštimovanosti.

Druga grupa: retko štimovanje

Postoje instrumenti koji se “retko štimuju”. Primeri su klavir i harmonika. Žice klavira dosta dugo drže zategnutost i formu. Zbog toga im je korekcija zategnutosti potrebna jednom ili dvaput godišnje. Za nas amatere, verovatno i ređe. Kod harmonika se glasovi štimuju još ređe – jednom u nekoliko godina.

Kupovina instrumenta iz ove grupe omogućuje vam da uz povremeno servisiranje (koje nije ni često ni preskupo) izbegnete problem pogrešnih tonova. Kažem servisiranje zbog toga što nećete klavir štimovati sami, nego ćete pozvati klavir štimera (tako se zove osoba koja se bavi time) i platiti mu da to uradi.

Treća grupa: svakodnevno štimovanje

Ovde spadaju svi žičani instrumenti: gitara, violina, ukulele itd. Što su jeftiniji, što ih više svirate, i što više padaju ili se nepravilno naslanjaju na zid – to ih češće treba štimovati.

Spremite se na štimovanje nekoliko puta dnevno, da ne biste imali instrument koji daje pogrešne tonove (opisao sam gore).

Stoga žičane instrumente preporučujem onima koji umeju da ih naštimuju. Znam, sad ste se smorili. Ali, postoji jedan trik!

Možete da kupite digitalni štimer (oko 1000 dinara). Još lakša i jeftinija opcija: možete da instalirate neku od milion mobilnih aplikacija koje odlično zamenjuju štimer. Onda se štimovanje svodi na okretanje čivija i posmatranje indikatora na štimeru: vrti na ovu ili onu stranu dok ne postane zeleno. Ipak će vam trebati malo truda dok ovladate veštinom štimovanja, ali ne više od dva-tri dana. Onda veći problem postaje: kako primetiti da je štim popustio i da treba naštimovati instrument… Rešenje je verovatno da štimujete veoma često ili da uradite ono što pominjem u poslednjem poglavlju koje sam nazvao “bonus savet”.

Ostaje vam još da naučite da zamenite žicu i dete će uvek imati korektan žičani instrument!

Photo: Smiljka Boškov

Zaključak

Ne kupujte bilo šta, jer kao što plastičnim čekićem ne može da se zakuca ekser, tako ni plastičnom gitarom ne može da se odsvira Smoke on the water.

Za koju god opciju da se odlučite, pomoć potražite kod prijatelja koji se bave muzikom, a možete i da nam pišete, trudićemo se da odgovorimo na pitanja.

Nakon ovih saveta, za koji instrument biste se odlučili? Pišite nam u komentarima.

Bonus savet

Ukoliko nikad niste svirali instrument, kupovina prvog instrumenta deci može biti odlična prilika da se zajedno upustite u avanturu! Ne budite obeshrabreni onim stavom koji često srećem kod odraslih ljudi: “ja sam netalentovan” ili “ja nemam sluha”. Mnogo toga se postiže vežbom i voljom, to vam govori antitalenat i antisluhista koji se nakon petnaest godina vežbanja snalazi na nekoliko instrumenata a jedan i svira.