Bajka zvana moj porođaj (ali stvarno)
Počeću ovaj tekst onako kako sam završila pisanje o trećem trimestru. Četvrtak je, 6.septembar, doktor iz Narodnog fronta na pregledu konstatuje da dođem sutra u 7 ujutru da me smeste u bolnicu, “pa ću se do ponedeljka poroditi”. Posle pregleda sam dugo šetala s tatom (posle ću videti 8,5 km) i nervirala se što ću biti smeštena u bolnicu pre nego što mi počne porođaj. Želela sam da do samog kraja ostanem kod kuće, gde će mi biti najprijatnije umesto da “slušam nepripremljene žene”, kako nam je babica Milina često ponavljala na psihofizičkim pripremama za porođaj.

Prve kontrakcije i znaci početka porođaja

Predveče sam bila kod kuće, peglala, čekala Gagu da dođe kući i polako počela da osećam češće kontrakcije, i zapisujem ih. Na pripremama sam naučila da u porodilište krenem na 20 izbrojanih kontrakcija između kojih su razmaci od najviše 10 minuta. Počela sam da brojim kontrakcije koje nisu bile previše bolne i osećala sam ih u krstima. Trajale su po nekoliko sekundi i bile prožete udarcima na čmar, a to veče sam 7-8 puta imala i proliv. Ovo nije ništa neuobičajeno, telo se pred porođaj samo čisti, te sam nastojala da kontrakcije što bolje ispratim. Izbrojala sam 15 kontrakcija koje su se međusobno javljale na ispod 10 minuta. Šesnaestu kontrakciju osetila sam 12 minuta posle 15-e i znala sam da to “poništava” sve prethodno. Zbog toga sam odlučila da počnem da ih brojim od prve, i, ako stignem do 20-e, shvatim to kao svoj znak za odlazak u porodilište. Kontrakcije su postajale sve bolnije, ali ne i suviše jake, već kao menstrualna bol koja probode na 10-ak sekundi i iščezne. Gaga je došao u 9:15. Rekla sam mu da sam na 18-oj kontrakciji i da ako izbrojim još 2, idemo u porodilište. Bila sam ubeđena, što sam i njemu rekla, da se neću poroditi.  I onda sam mu izdeklamovala kao robot ono što sam naučila na psihofizičkim pripremama.”U porodilište idemo, jer sam izbrojala 20 kontrakcija na ispod 10 minuta i da bih čula dobre tonove bebe”. Govorim da će me verovatno samo priključiti na CTG i da ću sutra u 7 ujutru otići na prijem. Nisam htela nikome ništa da javljam, kako ne bih bez potrebe širila paniku, a svi su bili upućeni da će me sutradan smestiti u bolnicu. Na putu do bolnice kontrakcije su se pojačavale i ja sam osećala svaku rupu preko koje smo prešli kolima.

Prijem u porodilište

U bolnicu smo stigli oko 10 uveče. Na prijemu me dočekuje nadrndana sestra i ja  se odmah pokajem što sam došla i što nisam sačekala sutradan ujutru. Priključuje me na CTG čiji nalaz čita doktor koji je došao na prijem. Kaže da su srčani tonovi bebe uredni i da se vide 3 jake kontrakcije koje sam i sama propratila. Posle toga obavlja ginekološki pregled i konstatuje moju otvorenost od 2,5 prsta. Ja mu (ponovo kao robot) izgovaram “ja živim blizu, znam da prepoznam momente pravog porođaja i vratiću se u bolnicu, ako neki od njih osetim”. Ovo radim da ne bih bila smeštena u bolnicu do samog porođaja. Doktor koji me je pregledao obavlja telefonski poziv sa doktorom koji mi je vodio trudnoću i kaže da su se dogovorili da me zadrže sada. Bolnica je, svakako, puna zbog renoviranja, i ako mi po povratku kući krene porođaj, moraće da me pošalju u Višegradsku. Slažem se da u tom slučaju ostanem. Lekar mi na ginekološkom stolu prokida vodenjak. To nije ni malo bolno, već samo neprijatno, jer iz vas iscuri velika količina sluzave tečnosti. Sestri predajem uput, ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu i obaveštavam je da će Gaga biti prisutan na porođaju. Izlazimo u čekaonici gde me Gaga čeka. Sestra nam govori da nalazi briseva budu kod njega, i da sada idem u babičku pripremu. Gagi govori da ću mu javiti kad uđem u porođajnu salu, da bude blizu, ali da ne očekuje da ga zovem bar sat vremena. Tada oboje shvatamo da je to- to, da ću se ipak poroditi sada. Grlimo se i uveravamo jedno drugo da će sve biti ok.

Photo: Christian Bowen, Unsplash

Babička priprema za porođaj

U babičkoj pripremi odgovaram na pitanje sestara da je moj izabrani lekar doktor Ćurković i da neće dolaziti. Tada je oko ponoći, i ja u sebi mislim da se neću ni poroditi pre njegove smene u 7 ujutru. Verovala sam da će to otvaranje u porođajnoj sali trajati dugo . Spremala sam Gagu na to da ćemo dugo nas dvoje “blejati” sami u sali dok ne krene porođaj. Sestra babici u pripremi govori da sam otvorena 4 prsta i da mi je pukao vodenjak. Verujem da je ta brza promena dilatacije sa 2,5 na 4 prsta otvorenosti bila prouzrokovana prokidanjem vodenjaka. Babica mi uzima karlične mere spravom sličnom ogromnom šestaru. Ono što me iznenađuje je trenutni ali snažan probadajući bol koji  tada osetim. Nakon toga, odvode me na ultrazvuk. U međuvremenu moje kontrakcije se pojačavaju, uključujem prvi tip disanja, naučen na psihofizičkim pripremama, kako bih ih što lakše savladala. Dežurna lekarka me pitala koliko je bila teška beba prema poslednjem ultrazvuku. Odgovaram “3600g”, a ona govori da je ona sada izmerila 3900g. Vraćaju me u babičku pripremu gde mi rade klizmu. Smeštaju me na krevet i kroz čmar mi crevom sprovode toplu vodu. Ponovo neprijatno, ali ne i bolno iskustvo. Savet babice Miline bio je da se suzdržavamo 10-15 minuta nakon obavljanja klizme od odlaska u wc. Želela sam da se što je više moguće da se držim njenih saveta. Međutim, pošto su mi same kontrakcije bile prožete udarima na čmar, uspela sam da se suzdržavam čitavih 2 minuta, nakon čega sam dobrih 15 minuta provela u wc-u. Kontrakcije su postajale sve jače i bilo mi je sve teže da ih savladam. Sestra me je obavestila da me uvode u porođajnu salu i da pozovem muža. Tada je bilo 15 do 1, a on je došao 10-ak minuta kasnije.

Ulazak u porođajnu salu

Dežurnim lekarima koji su me pregledali rekla sam da hoću epidural. Odgovorili su mi da je kasno, da sam već 6-7 prstiju otvorena. Kažu i da bih ga svakako teško dobila, jer je noć, što znači da je dežuran samo jedan anesteziolog. Nakon toga je ušao Gaga i istog trenutka mi je bilo lakše. Znala sam da, ipak, neću prolaziti sve sama, već pored sebe imam nekog svog. Ubrzo sam osetila snažan nalet mučnine i viknula sam to babici koja je bila u susednoj prostoriji. Ona mi je odgovorila da se okrenem na stranu. Kako sam to uradila istog trenutka sam se ispovraćala, verujem od jakih bolova. Kontrakcije su postajale sve jače, a pauze između njih sve kraće. U trenucima dok traje kontrakcija osećate najjaču bol, u mom slučaju u predelu krsta. U sledećem trenutku, kada kontrakcija popusti, mogla sam da zaspim. Pošto su kontrakcije bol, refleksno vas teraju da se grčite, a baš je to ono što ne treba da radite. U tim trenucima bio mi je dragocen Gaga, glas razuma, koji je sve vreme pratio CTG. Podsećao me je (zajedno sa babicom) da moram da dišem u kontrakciji, jer tako vraćam dobre srčane tonove bebi. Bio je tu i da mi skloni ruke kada sam se grizla i čupala od bolova, ali i da mi pokvasi suva usta. Ne znam kako vi, ali ja sam, pre nego što sam ostala trudna i ušla u celu terminologiju, porođaj zamišljala kao nešto kroz šta sve vreme prolaziš sa doktorom i babicom. Zapravo, veći deo vremena trudnice leže same u porođajnom boksu, dok čekaju da se otvore i usput ih lekari pregledaju na pola sat-sat, ponekad i više. Ovo je još jedan razlog zbog kog mi je Gagino prisustvo i moja ruka u njegovoj bilo dragoceno.

Photo: Alex Hockett, Unsplash

Pregledi u porođajnoj sali

Sledeći pregled lekara bio je otprilike oko 15 do 2, kada su konstatovali da sam 8-9 prstiju otvorena. Ovo je iznenadilo i Gagu i mene, jer smo očekivali dugu noć u bolnici. Tada smo shvatili da je porođaj zapravo jako blizu, jer počinje od otvorenosti 10 prstiju. Nedugo posle toga osetila sam napone i kao prava gospođa prodrala sam se “ukakiću se”. Doktorka je došla konstatovala moju otvorenost od 9 prstiju i da još uvek nije vreme za porođaj. Ponovo sam robotski prokomentarisala naučeno na psihofizičkim pripremama “znači faza mešanja”. Na sledeće moje vikanje i dozivanje, babica je rekla da slobodno kakim. Ovo je bilo kontradiktorno sa onim što sam naučila na psihofizičkim pripremama, ali su naponi bili prejaki pa sam je poslušala. Tada sam zaista to i uradila na porođajnom stolu (toliko o obavljenoj klizmi). Sledeće vikanje, babica je rekla ponovo da slobodno “kakim”, ali ovoga puta nije ništa izašlo.

Početak porođaja

Na moje sledeće “ukakiću se” (koliko bih volela da sam tada kao robot mogla da ponavljam gospodsku rečenicu naučenu na pripremama: “Doktore, babice, počelo me napinjanje!”) babica je konstatovala da je porođaj počeo. Pozvala je doktorku i za čas su se oko mene stvorile njih dve sa još dvoje mladih lekara. Pridigle su sto na kom sam ležala i babica mi je rekla da se napnem da vidi “kako to radim”. Bila je zadovoljna i nakon toga mi napravila mali rez, tj.epiziotomiju. Nadala sam se da ću proći bez epiziotomine, jer sam u 9-om mesecu svakodnevno masirala međicu kantarionovim uljem. Međutim, kako mi je babica kasnije objasnila, prvorotkama se radi epiziotomija gotovo bez izuzetka. Posle epiziotomije rekla mi je da sačekam kad naiđe sledeći napon da bol bude najjača, pa da se tada napnem. U tom prvom “probnom” naponu mladi doktor mi je legao na stomak dok sam se ja napinjala. Ovo mi se uopšte nije dopalo, jer sam sebe smatrala pripremljenom trudnicom koja može sama da izgura bebu, ali sam to zadržala za sebe. Za sledeći napon babica je rekla da ponovo guram i stisnem kada je  bol najjača i rekla mladom doktoru da mi ne leže na stomak, jer nema potrebe za tim.

Porođaj

Kako mi je Gaga kasnije pričao bila sam crvena kao bulka dok sam stiskala. Meni je tada u glavi bilo samo da moram da budem maksimalno koncetrisana, jer ako popustim (i ponovo mi se vraća u misli rečenica naučena na pripremama) “vraćam bebu gore, i nema dobro obavljenog posla, već samo bespotrebno gubim snagu”. Babica mi je rekla da promenim vazduh što sam učinila (i po Gaginoj kasnijoj priči, vratila normalnu boju u lice) i nastavila da držim stisak. Babica je zatim rekla da se opustim i počnem da dahćem, što sam i uradila. Uobičajen proces, opet naučen na pripremama, u kome oni okreću bebi rame kako bi mogla da izađe. Nakon toga kažu mi da stisnem još jednom najjače, što činim u 02:26 7.septembra, kada se rodio Viktor.

Photo: Privatna arhiva

Procedura nakon porođaja

Viktor je odmah zatim zaplakao, odneli su ga na povijanje i merenje. Gaga je plakao i ponavljao “Koji si ti car!”, a (ok, sad ide patetičan opis, ali zaista sam se tako osećala) meni srce u grudima nikad nije bilo veće i nikada ga jače nisam osećala. Babica je vratila besna Viktora sa merenja i pitala “Zašto mi niko nije rekao da je ova beba ovolika?” Doktorka je objasnila da nije verovala ultrazvuku koji je uradila mlađa doktorka, jer moj stomak nije bio veliki. Pitala me je tad koliko sam se ugojila, rekla sam 12-13 kg. Na ovo je babica odgovorila da sam imala sreće, jer da je znala kolika je beba, dobila bih veću epiziotomiju. Tada smo saznali da je Viktor rođen sa 4 kg i 54 cm. Četiri kilograma koja su sve promenila. Posle maženja sa nama, odneli su ga, a mi smo ostali u sali još 2 sata. Posteljica je cela izašla nakon porođaja, grlić materice je ostao ceo. Dobila sam lokalnu anesteziju nakon koje me je lekar ušio. Za to vreme babica nas je zapričavala, kako bi ovo prošlo što manje bolno. Pitala sam doktora koju je ocenu Viktor dobio. Odgovorio mi je “Pa šta biste dobili posle onakvih maminih napona, 9/10 naravno”.

Zahvalnica umesto zaključka

Želim da se ovim tekstom zahvalim svo troje doktora koji su učestvovali u mom porođaju. Na žalost znam samo “glavnoj” doktorki Tošić prezime. Ponajviše sam zahvalna babici Tijani koja je izuzetno spretno dirigovala celim porođajem i bila gruba i nežna, baš onda kada mi je jedno od ta 2 trebalo. Hvala babici Milini koja mi je na psihofizičkim pripremama za porođaj savršeno dočarala kako će ovo sve da izgleda. Najviše hvala mojim dečacima! Gagi, koji je bio idealna podrška, nenametljiv, nežan, ali i te kako prisutan. Hvala Viktoru koji je odlučio da nasledi tatin karakter i bude jedan savršeno saradljiv bebac. Na kraju, zahvalna sam i sebi što sam bila jaka, fokusirana i spremna. Bio je ovo najteži, najlepši i najsnažniji dan, bila je ovo bajka zvana moj porođaj. *Tekst je originalno objavljen 17.03.2019.